Овај текст се већ вуцарао по нету на једном мом покојном блогу, а пошто сам решио да овај буде супер фенси надркан блогчић, избрисао сам тај поменути покојни и сад ћу нешто одатле да објавим овде. Док ме буде држала и ова идеја о блоговању…
Читаоче, весели се. Следи прича са екскурзије у трећој години. Могу да замислим одушевљење 
Елем….
За време посете Врњачкој Бањи, приликом извођења екскурзије 1997. године, екипа у саставу Милићевић Бомба, Спејс, Савић, велечасни пресветли Мандарић и ја се шетала градом, у покушају да убије досаду и време до поласка кући. Како смо брзо открили све чари и могућности бање и како је Бомба у покушају да прескочи реку упао једном ногом у исту и отишао да промени патике, морали смо да нађемо другу и бољу забаву.
Отац Мандарић, човек веселе природе, предложио је да седнемо у парк и певамо, мислећи да ћемо се тако забавити и заборавити да нас од поласка деле још цела 2 сата. Наравно, предлог је прихваћен, нађена је адекватна клупа и концерт је могао да почне. На репертоару су били све сами хитови народне и турбо-фолк музике, а својим познавањем песама истакао се управо предлагач Мандара. Спејс у новим „Нике“ патикама и ја смо више басирали и певали терцу, док је Савић то све посматрао седећи на фрижидеру за сладолед.
У сред песме, Мандари је синула идеја – можда би се могли и најести хлеба од те песме! Поучени примером београдских уличних музичара, ми смо испред своје „тезге“ ставили качкет у који би одушевљени пролазници требало да стављају огромне суме новца, а ми на тај начин исплатили све трошкове везане за екскурзију.
Време је пролазило, песме су се ређале, али у качкету није било ничега сем прашине. Да ипак нећемо проћи без зараде понадали смо се када су нам Душица Миловановић и Сања убациле 50 пара. Од нечег се морало почети и то нам је дало елана да запевамо јаче и енергичније.
Наишле су две старамајке, редовни посетиоци бања и ми смо мислили да ће их опити звуци наше песме и тако опијене, даће нам барем 50 тадашњих динара. Међутим, судбина је умешала своје прсте и десило се нешто што нико од нас није очекивао.
„Срам те било, младићу!“, обратила се једна бака Гаћиновићу. „Просиш овде, а када би скинуо и продао те скупе патике, имао би од чега да купиш себи храну!!!“
